Promenite svoja jutra, promenite svoj život

Nedavno sam pisala o tome kako ljudi koriste svoja jutra. Nadahnuta odzivom svojih čitalaca, pokušavam da implementiram svoje jutarnje rituale.

Zašto? Zato što su jutra fenomenalna da se stvari odrade – naročito važne ali ne hitne stvari, koje se inače odugovlače. Ljudi imaju ograničene zalihe samodiscipline. Ako ceo dan provodite boreći se sa stresnim situacijama ili baveći se stvarima koje ne želite da radite, teško je da dođete kući i naterate se da vežbate, ili da učite da svirate na nekom instrumentu ili da se zaista igrate sa decom.  Mnogo je lakše baviti se stvarima koje ne zahtevaju nikakav trud, kao što je konzumiranje čipsa i gledanje televizije.

Odlična stvar kad je u pitanju forsiranje da se urade važne ali ne hitne stvari u jutarnjim časovima je da je to poput finansijskog saveta da treba prvo sebi da platite. Uvek će postojati dobar razlog da se ne uštedi 500 dolara na kraju meseca, pa zato ih i nećete uštedeti. Isto tako, uvek će postojati dobar razlog da uveče ne idete na trčanje. Ako vam je nešto važno bolje da to uradite pre nego što vam nestane energije u toku dana.

Pa, ovog leta, odredila sam nekoliko ličnih prioriteta kojima ozbiljno hoću da posvetim vreme. Jedan od njih je trčanje, naročito na stazama u prirodi koje su blizu moje kuće. Drugi prioritet su porodični ručkovi. Skoro svakodnevno na svom blogu postavljam sve što mi padne na pamet, zato što znam da ukoliko želite da budete bolji pisac morate mnogo da pišete. Takođe svakog dana napišem po 1000 novih reči u pokušaju da pišem roman na duge staze.

Shvatila sam da obično, sve ove prioritete mogu da završim do 10 ujutru, a ponekad i do pola 10. Jutro za mene znači ustajanje u 6.20 i odlazak na trčanje u 6.30. Vraćam se u 7.15 u vreme kad moj suprug i dvojica sinova dolaze da doručkuju. Zajedno doručkujemo a ja onda provodim vreme s decom pošto moj suprug ode na posao. Počinjem da radim u 8 kad dolazi bebisiterka. Prvo pošaljem post na svoj blog a onda napišem još 1000 reči. Započinjanje mog ‘pravog’ posla počinje u pola 10 ili 10 a još mi ostaje dosta vremena za normalan radni dan, ali već sam završila većinu stvari koje su mi najvažnije. Ako se ispostavi da je dan bio prava propast, pa nek bude.

Ovo se očigledno ne dešava svaki dan. Ukoliko moj suprug ne putuje ne idem na trčanje u pola 7 ujutru. Ako sam negde drugde mislima, nema opuštenog doručka sa decom. Poziv koji je isplaniran za 9 ujutru znači da ću mojih 1000 reči napisati kasnije tog dana. Ali planiranje ovakvih jutara triput u toku radne nedelje je ipak bolje nego da ih uopšte ne planiram. Kako meseci prolaze, počinjem da uviđam rezultate: sposobnost da trčim uzbrdo i nizbrdo me je u početku zabrinjavala, moja deca su naučila da sede i jedu svoje pahuljice i pričaju a da posle ne izlete poput stampeda. Lagan napredak, vremenom, ima smisla.

(Preuzeto sa sajta: BNET- 29.08.2011.)