Šta ako bi svi znali visinu svačijih plata?

Ako redovno idete na ovaj sajt, primetićete da postoji razlika u platama za žene i muškarce. O, čekajte, pa nema je. Ček, ima i ogromna je. Ma, nema veze, nema razlike koja se ne može objasniti tako da prestanite da zanovetate.

A sad, šta ako sumnjate da vas plaćaju manje nego kolegu koji obavlja isti posao? Ne možete tek tako da pitate kolegu, jer je nepristojno. Vaš šef će vam reći da se vratite na posao ,a vaš HR će reći: „To je poverljiva informacija.“ Samo nastavite da radite sa tim neprijatnim osećajem ili radite na tome da prikupite dovoljno dokaza da to predočite nadležnom organu.

A kada tražite posao, kompanije ne daju informacije koliko žele da plate nekoga na toj poziciji, ali u međuvremenu, one zahtevaju vašu celu platnu prošlost. Uključujući i siću koju ste zarađivali kao prodavac hamburgera u srednjoj školi.

Šta ako bi, umesto svih ovih tajni i informacija koje se ne podudaraju, znali svačiju platu? Šta ako, kada popunjavate prijavu gde pitaju koliko je očekivana plata, možete da odete na sajt kompanije i vidite koliko menadžer za primanje novih ljudi ima, koliko vaše potencijalne kolege imaju i koliko  menadžeri imaju. Iznenada, davanje realne cifre nije tako, pa, nerazumno.

Postalo bi teže za kompanije da ljude nepošteno plaćaju jer ta praksa može da preživi samo u mraku.

Znam da bi mnogi menadžeri i HR sektori to mrzeli. Svakog puta kad zastupam veću otvorenost po pitanju plata dobijam mejlove kako zaposleni ne mogu da se izbore sa datom informacijom. „Jadikuju, žale se. Ne treba da ceo dan provedem objašnjavajući zašto Mika zarađuje više od Pere.“


Ako je vaša platna struktura fer i Mika treba da zarađuje više od Pere, onda možete da kažete: „Platna struktura je fer.“ Pera može da ide i nađe drugi posao ako mu se ne sviđa. Ali, ako nije fer onda to ne možete kriti. A sumnjam da mnogi menadžeri i HR sektori ne znaju da  njihov program nadoknada rezultuje u nefer platama ali oni to ne mogu da „poprave“.

A zašto to ne mogu da poprave? Zato što uvode politiku koje onemogućavaju povišice više od 5% ili neko drugo pravilo koje su izmislili, a kojeg se čvrsto drže.

Ali šta je sa privatnošću? Kako bi se ljudi osećali u vezi sa informacijama koje su javno dostupne? Niko ne bi hteo takav posao! Narušavali bi našu privatnost!!!


Realnost je da mnogi ljudi rade na poslovima gde su informacije o njihovim platama javno dostupne. Vladini službenici, na primer. U stvari, uradila sam pretragu grada gde sam odrasla i pogledala plate ljudi sa kojima sam išla u srednju školu. Oni nisu odbili te poslove samo zato što njihovi drugovi iz škole mogu da vide njihove plate.

To je kulturuloška stvar. Ne pričamo o tome jer nije uljudno. Ali, to onda otvara vrata za nefer praksu plaćanja. Ako želite da toga nema, upalite svetlo i pustite druge da vide.

Da je informacija o platama javna, kompanije bi se suočile sa ozbiljnim kritikama kada bi tim iz višeg menadžmenta primao 40% bonusa istog dana kad objave da ne postoji mogućnost za godišnja povećanja. 

Da li biste radili za kompaniju koja ima praksu da objavljuje visinu plata? Šta mislite da bi se dogodilo po pitanju  plata u vašoj kompaniji?

(Preuzeto sa sajta: BNET- 21.07.2011.)