Stilovi vođenja

U svakodnevnom govoru često koristimo pojmove vođstvo, rukovođenje, liderstvo i menadžment kao sinonime. Kada je reč o organizaciji poslovanja, neophodno je da se ovi pojmovi razgraniče radi efikasnijeg upravljanja i/ili kvalitetne regrutacije i selekcije ljudskih resursa.

Krajem tridesetih godina XX veka, kada se započelo sa naučnim proučavanjem vođstva, istraživanja su, pre svega, bila usmerena na funkcionalne aspekte poslovnog vođenja. Tada je cilj bio efikasno upravljanje kapitalom i materijalnim resursima, a vođstvo se tumačilo kao statična i stereotipna aktivnost. Tako je, prema funkcionalnom pristupu, rukovođenje predstavljalo odnos između podređenih i nadređenih u ostvarenju biznis-plana kompanije, a menadžer je bio samo „sredstvo” za postizanje tog cilja.

Sa novim, bihejviorističkim pristupom, težište se premešta na ponašanje ljudi u radnoj sredini. Vođstvo se posmatra kao oblik upravljanja ponašanjem ljudi, koji se smatraju najznačajnijim resursom za postizanje konkurentske prednosti kompanije. Vođstvo je, stoga, proces tokom koga jedna osoba utiče na druge članove grupe radi ostvarenja ciljeva organizacije, a menadžer postaje i lider – osoba koja kreira misiju organizacije i strategije za njenu primenu. Tako vođenje u ovom novom obliku podrazumeva poštovanje, veru i timski rad.

Vođstvo, kao deo procesa menadžmenta, uključuje nekoliko aktivnosti koje su ključne za realizaciju strategije organizacije:

  • Menadžmentinterpretiranje – odnosi se na sposobnost menadžera da pravilno tumači stvarnost. Kako bi ovo bilo moguće, neophodno je da menadžer raspolaže relevantnim informacijama i da realno sagledava i sebe i druge osobe;
  • oblikovanje – stvaranje vizije i strategije, sposobnost prilagođavanja planova i akcija promenama u sredini;
  • mobilizacija – usmeravanje članova organizacije prema cilju. Pridobijanje zaposlenih podrazumeva motivaciju, ukazivanje poverenja, podsticanje ideja, uključivanje u odlučivanje i delegiranje odgovornosti;
  • inspiracija – stvaranje poželjne klime u organizaciji i održavanje dobrih međuljudskih odnosa. Menadžer to postiže podsticanjem razvoja saradnika, podržavanjem novih ideja i inspirisanjem drugih da i sami postanu lideri.

Stil vođstva se može definisati kao način na koji se uspostavlja odnos između menadžera i članova organizacije, odnosno način na koji menadžer usmerava ponašanje podređenih i sredstava koja pri tome koristi. Postoje različite teorije stilova vođenja, a ovde predstavljamo klasičnu teoriju stilova vođenja prema studiji Hotorna i Ajova.

AUTOKRATSKI stil vođenja – menadžer sam donosi odluke, koristi prinudu kao sredstvo oblikovanja ponašanja, a uticaj ostvaruje koristeći formalni autoritet. Sposobnosti prilagođavanja su ograničene, što ovaj stil čini izrazito nefleksibilnim. Primenjuje se u malim kompanijama u kojima je osnivač istovremeno i vlasnik, koji kreira strategiju, strukturu i obrasce ponašanja. Može biti efikasan i u većim organizacijama u kriznim situacijama.

DEMOKRATSKI stil vođenja – odlučivanje je participativno i decentralizovano. To znači da postoji poverenje u podređene i da su oni u većoj meri uključeni u rešavanje problema, kreiranje novih rešenja i odlučivanje. Takođe, generalni menadžer se odriče dela moći u korist nižih rukovodilaca i specijalista za određene probleme. Ovakav stil rukovođenja obezbeđuje fleksibilnost sistema i karakterističan je za velike i srednje kompanije.

LIBERALNI stil vođenja (laissez faire) – puna uključenost, poverenje i potpuna sloboda u odlučivanju svih zaposlenih. Primenjuje se u malim i velikim kompanijama koje su strukturirane po timovima, iu kojima su članovi timova visokoobrazovane osobe sa sofisticiranim znanjima. Lider je ovde samo prvi među jednakima.